XCM Koprivnica 2016
Mrka Lunja je opijen podravskim vidicima dao svoj osvrt na nedavni maraton, Forum
kao trebalo bi nekaj napisati, ipak nas je bilo podosta u Koprivnici.
kad neće pisati nitko tko je imao neki ljepši rezultat… evo onda malo mojih žalopojki
krenuli smo lijepim tempom Saša i ja. vozim s prenadrukanim gumama, puštam zrak. uspio uhvatiti sašu. chainsuck, rješavam i to. nakon 1 km padanje lanca, pa još jednom da ne bude jednostavno. opet stižem sve te ljude, no Sale je već očito predaleko.
vozim neki svoj tempo, borim se s vjetrom, jurim i fulam neko skretanje u šumu sa širokog puta. opet stiži iste ljude. od svog tog ganjanja sam možda zaboravio dovoljno piti i jesti. dolazim na novi ovogodišnji dio, i na 40.km na usponu u Domajima skužim da ne mogu više ništa. teglim se nekak po tom novom monotonom dijelu, puls ne ide prek prve zone.
jedem, pijem, al uzalud. šečer je dao svoje, vetar duva, a lanac škripi. gledam u te kontakte na poleđini startnog broja, dal da zovem da me skupe… mobitel ponio nisam, a oko mene nigdje nikoga. već su me svi prešli. lanac je suh i pun pjeska, zvuči ko podrobljeni BB. na nekom skretanju žicam redara nekaj za lanac nekaj za mene. ulja nema, piva ili cola… daj colu. kofein me lagano održava na životu. U podnožju onog najgoreg uspona stajem uz potok i poljevam lanac i lančanike da bar malo ublažim taj otpor koji me ubija. nitko nije imao ulja. s tekučinom sam pri kraju i kalkuliram do 2. feed zone. još uvijek me ne prestiže nitko s bar kap ulja.
prolazim pored neke vikse, narodnjaci tuku iz crnog audija, neda mi se tu zadržavat i žicat za poziv. bolje da sporo umrem od iznemoglosti nego brzo od narodnjaka. teglim se po tom nekom hrptu na 50 i nekom km i u daljini u podnožju brda vidim onaj ribnjak i vizuru kojoj sam se prošle godine naivno divio. sada lagano psujem jer znam kakvi me sve usponi čekaju.
kotrljam se i ne uspjevam razaznati to nešto smeđe posred puta. aha, belji mi se dekapitirana srneća glava. najbolji putokaz za ono što slijedi. strmi uspon sa šoder podlogom, kao da vozim po jarunskoj plaži s 15% nagibom. guranje. opet gledam te kontakte na poleđini, pa ak sam prošle godine odvozio cijeli Pakrac u gorem stanju onda bum valjda i ovo. lagano guram zadnje metre do 2. feed zone, prestiže me Jazz. Gore u hladu dečki nude s bananama i vodom. Eksam 3 čaše vode, priznajem im da sam gotov i da mi banane i šečer više ne mogu pomoći. pitam jel imaju kaj slano, konkretnije. Dolazi čovjek s buntom sendviča od grillanog mesa. nakon prvog zalogaja bilo je jasno da je baš to ono kaj mi treba. gemište i rakiju odbijam, jer situacija nije baš za slavlje. tankam bidon i odlazim. postepeno mi se vraća snaga, i napokon sam naletio na redara s uljem. čovjek otrči do gepeka i izvadi bocu motornog. poljevam 2 čepa ulja po svemu, jer tko zna kakva me žitka blata i lokve još čekaju. bajk je prodisao, a bome i ja od onog mesa. vratio mi se moral pa lagano dižem tempo i opet prestižem ljude. uz nekoliko grčeva izguravam uspone i vraćam se u život. idu mi sve one singlice i napokon dolazim do prošlogodišnjeg cilja. sad znam da je skoro gotovo i zadnjim atomima snage gazim do cilja kroz grad.
nema predaje! nikad